Odustajanje
Cinilo mi se da je nemoguce dici ruke niti da znam sta da uradim vec samo da, kako kazu, plivam u tome. A onda sam i previse duboko stigla plivajuci i ja sam se doslovce davila. Ali to je bio neki uzitak, neko jako prozimanje zelje za davljenjem. Koliki i da li je moj um bio ili jeste bolestan, ja zapravo ne znam. To nije beg od stvarnosti i nije neprihvacenost, to je odustajanje.
Verovatno ste vidjali nekada negde crne rupe. Bio to casopis ili ste osecali u dusi. Neko ce na tu pomisao odmahnuti glavom, spustiti pogled, a ja cu vam nesto reci. To je jedno veliko, usrano i bezvredno stanje uma. Naravno, tako nesto osecate srcem pa mislite da srce pati, ali ne. Pate vase vijuge, vasa inteligencija, vasa struktura licnosti. Gasi se ono sto treba da radi, a radi ono sto ce jednog dana prestati da kuca i nastace prasak. Jeste sigurni da je ipak u redu odustati i progutati jos koju knedlu u grlu i ne suociti se? Ne znas sta da kazes i sve kao izgovorices, a ne znas sta? Onda kada treba da se cvrsto uhvatis za gresku, ti kazes ne mogu? Znas kako, greska je. Da nije, ne bi te navela da ovako pises. Je l' i dalje zelis da budes istrosena, pukla sijalica u moru istrosenih, puklih i beznacajnih sijalica i ti stvarno hoces da prestanes da sijas?!